PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


O svo­joj iza­bra­noj smr­ti za­pi­sa­la je: „Ovo što či­nim, či­nim iz uve­re­nja i u pu­noj lu­cid­no­sti in­te­lek­ta i vo­lje. To uve­re­nje da ži­vot ni­je vre­dan ako iz­gu­bi­mo naj­dra­že bi­će po­ni­klo je, ta­ko­re­ći, za­jed­no sa mnom, raz­vi­ja­lo se na­ro­či­to pod uti­ca­jem an­tič­kih shva­ta­nja o sa­mo­u­bi­stvu i po­sta­lo je jed­na od mo­jih ži­vot­nih kon­cep­ci­ja, od or­gan­skih za­ko­na mo­je pri­ro­de: Ne­bom, ži­la­ma, ne­vid­nim i ne­žnim, / Be­la krv bo­go­va stru­ji. / Na oži­ve­loj mo­droj i sre­br­noj ta­mi/ Bo­go­va li­ko­vi snu­ju kao na pri­zrač­no­me ne­bu ne­be­sa – / Na oži­ve­loj ta­mi / Si­ja ne­be­ski mra­mor umet­no­sti, i sjaj mu / Bo­žan­ska je ma­ska na mrač­no­me li­ku Bes­kra­ja.
Ubi­la se 7. ok­to­bra 1953. go­di­ne.
– Kad smo ušli, sje­ća se nje­na pri­ja­te­lji­ca Da­rin­ka Gra­bo­vac, vi­dje­li smo stra­šan pri­zor: u pla­vom bi­der­ma­jer sa­lo­nu le­ža­la je Ani­ca sa opu­šte­nom ru­kom u ko­joj je bio re­vol­ver – po­zva­li smo lje­ka­ra ali je već bi­lo ka­sno. Na sto­lu su bi­le opo­ru­ke pri­ja­te­lji­ma, Ha­sa­no­va sli­ka, na­crt za spo­me­nik.
Glav­na nje­na dje­la su: Nje­goš i bo­go­mil­stvo, An­tič­ka de­mo­kra­ti­ja i so­ci­jal­ni pro­ble­mi, An­tič­ka este­ti­ka i na­u­ka o knji­žev­no­sti.
Po­sli­je nje­ne smr­ti iz štam­pe je iza­šlo nje­no naj­zre­li­je dje­lo, do­du­še ne­do­vr­še­no – Uvod u an­tič­ku ese­ji­sti­ku, a po­tom u Ame­ri­ci i pre­vod Nje­go­še­ve Lu­če mi­kro­ko­zma i u En­gle­skoj pre­vod Par­ti­zan­skih pje­sa­ma.
Ani­ca Sa­vić Re­bac este­tič­ke i knji­žev­ne te­o­ri­je, ko­je su kod an­tič­kih auto­ra ti­je­sno po­ve­za­ne, po­sma­tra u nji­ho­voj pri­rod­noj za­jed­ni­ci. Taj po­stu­pak, ko­ji sam po se­bi za­slu­žu­je naj­vi­še pri­zna­nje, omo­gu­ćio jo je da du­blje uđe u pro­ble­me ko­ji su isto to­li­ko este­tič­ki (pa i fi­lo­zof­ski i dru­štve­ni) ko­li­ko i knji­žev­ni.
Pro­ži­vjev­ši lju­bav po uzo­ru na an­tič­ke, za lič­ni sa­mo­u­bi­lač­ki čin, na­ve­la je neo­po­zi­ve raz­lo­ge.
– Vi se ču­di­te što vo­lim mr­tva­ce. Zar vi ne zna­te ko­li­ko mr­tvi mo­gu da bu­du ži­vi, a ko­li­ko ži­vi mo­gu da bu­du mr­tvi? Iz ži­vo­ta tre­ba oti­ći bla­go­vre­me­no, pot­pu­no sve­sno i auto­nom­no u onaj bes­kraj : ta­mo gde se spa­ja dah zve­zda i dah led­ni­ka.
Po­vo­dom Ani­či­ne iza­bra­ne smr­ti Sta­ni­slav Vi­na­ver pi­še: „Kad čo­vek po­mi­sli ima­la je sve: lju­bav svo­jih đa­ka, stru­ku ko­ju je obo­ža­va­la, ugled, zna­nje, iz­van­re­dan po­lo­žaj u dru­štvu, ugo­dan ži­vot! Ipak – pre­te­žni­ji je bio njen mr­tvi Ha­san, bez ko­ga ni­je mo­gla da za­mi­sli ži­vot. Ta vr­sta smr­ti – pre­re­za­ti se­bi ži­le u sa­vr­še­no sve­snom tre­nut­ku (a to je Ani­ci bio već dru­gi put na­kon ne­u­spe­log po­ku­ša­ja ) – opo­mi­nje na sta­ro­rim­ske fi­lo­zof­ske pri­me­re, na epi­ku­rej­ce Lu­kre­ci­je­vog ti­pa.”
(Na­sta­vi­će se)